|
Nadvisiti Alpe
|
|
NIN, br.2925 od 18.01.2007.
Nadvisiti Alpe
Ima li Srbija mogućnosti da postane bitna skijaška destinacija, ili iza svega stoji samo demagogija jednog ministra i ljubav prema snegu onog drugog
Uvidom u aktivnosti ministra Velimira Ilića i bivšeg ministra Mlađana Dinkića, koji trče na Kopaonik čim se na toj planini postavi neka nova bandera, ali i uvidom u temeljna dokumenta vlade o razvoju i ulaganjima iz sredstava Nacionalnog investicionog plana, Srbiji se smeši lepa skijaška budućnost. Prema saznanjima do kojih dolazimo, eto, tek na početku 21. veka, ispalo je da je Srbija zemlja koja za razvoj skijaškog turizma ima čak i bolje mogućnosti od, recimo, Slovenije. Tako je skijanje uvršteno u strategijske i kapitalne projekte razvoja Srbije, kao delatnost koja ima mogućnost da na najbrži i najefikasniji način posluži za razvoj zapostavljenih i siromašnih oblasti u unutrašnjosti Srbije, ali i da postane značajan činilac identiteta Srbije u budućnosti.
Ima li, Srbija, doista, mogućnosti da postane bitna skijaška destinacija, ili iza svega stoji samo demagogija jednog ministra i ljubav prema snegu onog drugog?
Kako kaže Ljubomir Jovanović, načelnik Odeljenja za razvoj Ministarstva za trgovinu i turizam, sve je počelo još 1967. godine kada je Organizacija za saradnju i razvoj (OECD) napravila studiju “Mogućnosti razvoja planinskog turizma u Jugoslaviji”, na osnovu kojeg je napravljeno nekoliko postojećih skijališta: na Kopaoniku, Brezovici, Popovoj šapki, Jahorini. Ono što je danas bitno, jeste da je zaključak bio da u (tadašnjoj) Jugoslaviji postoje povoljne mogućnosti za izgradnju skijališta na visinama iznad 1 500 metara, a samo izuzetno, i na nižim planinama, poput Zlatibora. Sa još nekoliko skijališta, pre svega u Bugarskoj, trebalo je to da postane oblast koja bi konkurisala Alpima kao tradicionalnoj skijaškoj destinaciji.
Sledeći korak u planiranju prebacuje nas već u nedaleku prošlost kada je vlada, na osnovu tendera, zajednički angažovala kanadsku firmu “Ekosajn” za procenu mogućnosti izgradnje skijaških terena, i firmu “Horvat&Horvat” sa izradu Strategije razvoja turizma Srbije. Angažovanje stranih firmi u Ministarstvu objašnjavaju time da samo dokument iza kojih stoji respektivna firma predstavlja poziv za investitore, tur-operatere, bankare... “žEkosajnž je najreferentnija svetska firma za dizajniranje skijališta, sa reputacijom dveju zimskih olimpijada u centrima koje je ona osmislila”, kaže Ljubomir Jovanović, pokazujući studije te kanadske firme o snežnim uslovima, nadmorskoj visini, pošumljenosti Stare planine, osunčanosti u različitom periodima dana... “Imaju podatke o tome gde ima, a gde nema snega unazad trideset godina”, kaže Jovanović, u šta, u vreme satelita, i nije tako teško poverovati.
Za sada je novac kojim vlada raspolaže usmeren uglavnom prema Staroj planini i obnovi postrojenja na zapuštenom Kopaoniku. Dragocen resurs je i Golija, s tim da su investicije na Goliji, mada skromne, već započele, i to od privatnog, a ne državnog kapitala, a u budućnosti se veruje i u Vlasinu i planinu Besna kobila.
“Stvar je u tome da ne možete da privučete investitore ako ne stavite do znanja da kao država ozbiljno mislite na ski-centar. Zato je ideja da se iz državnih sredstava izgradi infrastruktura (struja, voda, putevi, poneka žičara), a da se onda staze daju u zakup”, kaže Jovanović, napominjući da je, u raznim modalitetima, takav pristup primenjen i u okolnim zemljama koje imaju mnogo bogatiju istoriju turizma.
Šta je prepreka Srbiji na njenom putu u svetlu snežnu budućnost, koja treba da bude krunisana kandidaturom za zimske olimpijske igre?
Pa, po svemu sudeći, najgore što bi moglo da se desi nekom budućem srpskom skijalištu bilo bi to da se pretvori u još jedan Kopaonik. Najveći srpski ski-centar predstavlja u gotovo svemu idealan primer kako ne treba raditi i, iako se o tome javno ne govori, Kopaonik u gotovo svakom pogledu – organizacionom, ekološkom, saobraćajnom, urbanističkom – predstavlja globalnu katastrofu koju neće biti lako ni jeftino sanirati. Ljubomir Jovanović kaže da je “ski-centar na Kopaoniku ostao vezan za vrh planine i nije dao podsticaj razvoju okoline koliko je mogao”, a upravo je taj razvoj strategijska zamisao na kojoj se zasniva izgradnja skijališta. Jovanović ovaj nedostatak pripisuje “desetogodišnjem zastoju” u razvoju ski-centra.
Postoje dve omiljene teorije o tome zašto je upropašćeno skijanje na Kopaoniku. Prva kaže da je za to zaslužna moderna srpska elita, nekultivisana i pretežno nezainteresovana za skijanje, a puna para, koja je osoblje ski-centra tako oslobodila brige da se mnogo trudi o održavanju staza. Druga teorija kaže da je za sve kriv nekada moćni “Geneks”, vlasnik skijališta, koji je svojim političkim uticajem sprečavao da se na nekoj planini napravi konkurentski centar. Tako je Kopaonik uništio konkurenciju, a nedostatak konkurencije je uništio Kopaonik, i “Geneks” je propao, deo dugova je platila vlada i tako je upravljanje stazama preuzelo JP “Skijališta Srbije”.
Goran Popović, predsednik brojnog i organizovanog udruženja skijaša “Ski-manijaci”, okupljenog oko sajta njnjnj.skijanje.co.yu, Kopaonik naziva “najlegalnijim vidom pljačke na planeti”, i to ilustruje mogućnošću da se za iste ili manje pare skija u centrima poput Madone di Kampiljo ili nekom od ski-centara u Austriji ili Francuskoj, što članovi ove skijaške organizacije i čine. “Nema garancije na Kopaoniku da će raditi bar polovina od raspoloživog broja žica, nema osiguranja od povrede, osoblje je katastrofa...”, žali se Popović. Svoju priču ilustruje incidentom koji se desio posle Nove godine kada je nekoliko desetina ogorčenih skijaša zahtevalo da im se vrati novac od (preskupog) ski-pasa jer su čitav dan proveli čekajući u redovima zbog višestrukih kvarova na žičarama. Pošto je uprava odbila taj zahtev, pobunjenici su zapretili da će da porazbijaju šaltere i morala je da interveniše policija. To je bilo u petak. U ponedeljak je ministar Dinkić trijumfalno otvori žičaru.
Mada, Popović kaže: “Ne volim ljude koji upliću politiku u ovu priču, ali Dinkić je ispunio sve što je obećao.” Popović, inače, iznosi i zanimljivu matematiku: engleski gost plaća kompletan aranžman 400 funti, ako se od toga odbije cena prevoza, ispada da zimovanje sa skijanjem Engleza koji je došao preko “Tomsona” košta duplo jeftinije nego domaćeg gosta, računa Popović.
Velika ograničavajuća okolnost za razvoj planinskog turizma je, kako otvoreno kaže Ljubomir Jovanović, lokalna samouprava i još nešto što blagonaklono naziva našom sklonošću ka improvizaciji. “Može se čak reći da postoji suprotnost između interesa lokalne samouprave i interesa napretka turizma. Lokalna samouprava je zainteresovana samo za prihode od prodatog zemljišta, na nju se ne možete osloniti da će da suzbije divlju gradnju, špekuliše se sa cenom placeva koja je na Staroj planini već vrtoglava, a to otežava dolazak investitora.” Zanimljivo je da Jovanović kupovinu placa na Staroj planini (ili Goliji) uopšte ne smatra pametnim ulaganjem. “Gradnja vikendica – to je potpuni promašaj u ekonomskom smislu. Ja to nikad ne bih uradio.”
U svakom slučaju, za mnoge je već kasno – pristojan plac po razumnoj ceni na Staroj planini već je teško naći.
U suštini, problem je u mentalitetu lokalnog stanovništva za koje je skijalište poklon s nebesa i divna prilika prema kojoj se odnose, što se kaže, kao prema nečemu što nisu zaradili. Svodi se da u tome vide lepu priliku za jednokratnu korist, a sutra, ko zna, Bog dao – Bog uzeo. Na Kopaoniku – na kojem možete naći loš primer za bilo šta – sasvim je uobičajeno da vam čovek sa lopatom prodaje mesto na javnom parkingu sa obrazloženjem da je on tu očistio sneg. Možete se pobuniti, ali računajte na incident gde je sasvim mogućno da se lokalni policajac sa vlasnikom lopate zna još iz osnovne škole. I tako širom planine.
“U Banskom, u Bugarskoj, US AID je deset godina imao edukaciju za lokalnu samoupravu pre nego što je otvoren ski-centar. Mi to vreme nemamo”, kaže Jovanović, navodeći, recimo, da na sada već zloglasnom Kopaoniku još uvek ne znaju da režim odvoženja smeća ne može da bude isti u sezoni i van nje. “Na otpor nailazimo i kod ekoloških organizacija, što mi je žao. Mada, verovatno je i to motivisano lošim iskustvima sa Kopaonika”, kaže Jovanović.
Opasnost za buduća skijališta i novac koji u tu svrhu treba da bude upotrebljen, svakako, nalazi se i u mogućnosti političke zloupotrebe, a to je prepoznatljiva uloga već više puta pominjanih ministara Dinkića i Ilića. Na primer, pompezno najavljeno otvaranje žičare na Staroj planini se zamalo izmetnulo u katastrofu jer je u žurbi buldožer pokidao jedan kabl ukopan na dubini manjoj od propisane. Ministri, ipak, nisu dali da im propadne premijera pa je žičara puštena na agregat. Sve to nije tako strašno – kvar je docnije popravljen, a veći je problem što tamo trenutno nema snega, ali ipak pokazuje obmanjivačke kapacitete ministarskog dvojca koji se pored ostalog hvali izuzetnom brzinom obavljenih radova. Istina je da je nekoliko žičara izgrađeno zaista fascinantnom efikasnošću, ali bi, na primer, ministar Ilić mogao da odgovori da li povećava troškove to što se već drugu godinu uzastopce građevinska sezona na planinama planira za novembar i decembar. Ove godine ceh takvom planiranju je plaćen tako što žičara na stazi Duboka na Kopaoniku nije stigla da bude završena. Znači, ova staza, zvanično najbolja na Kopaoniku (jedina ima sertifikat za međunarodna takmičenja), ove godine neće imati svoju žicu. O tome javnost Srbije neće biti obaveštena iako se ta žičara nalazi bukvalno na nekoliko metara od one koju je ozareni Dinkić pustio u rad drugog dana Božića.
Generalni zaključak da je naša sposobnost da stvari radimo naopako u suprotnosti sa prirodnim potencijalima koji su iznenađujuće veliki za zemlju koja je na skijanje gledala gotovo isključivo kao na zanimaciju rezervisanu za alpsko podneblje. U Ministarstvu za turizam kažu da su stranci, mada načelno uzdržani, bili oduševljeni naročito mogućnostima Golije za koju kažu da je prirodni amfiteatar sa dugim i lepim stazama koje nije potrebno posebno pripremati.
“Za Goliju je ključno na kome će mestu 'Ekosajn' odrediti da se gradi turističko naselje”, kaže Ljubomir Jovanović.
Što se tiče Stare planine, iako postoje detaljni planovi, još uvek se tačno ne zna kako će to sve skupa izgledati. “Postoje dve varijante – ‘blaža’ i ‘oštrija’. ‘Blaža’ podrazumeva nešto lakše staze i ona je povoljna u čisto komercijalnom smislu. Ja se lično zalažem za ‘oštriju’ varijantu s obzirom na to da već imamo jedno zimovalište sa izrazito komercijalnim konceptom, a to je Kopaonik”, kaže Jovanović. Ilustracije radi, staza sa najekstremnijim karakteristikama na Staroj planini u njenoj ‘oštrijoj’ varijanti kretala bi sa vrha Midžor na 2 100 metara nadmorske visine, bila bi duga 2 300 metara i imala bi visinsku razliku od 815 metara.
Brzinom padobranca
Razmišljamo o Avali, gde žičara može da se postavi već za sledeću sezonu i mogu da se urede možda čak i dve staze.
I to nimalo naivne...
Ljubiša Radovanović je direktor Javnog preduzeća “Skijališta Srbije”, osnovanog jula prošle godine. Pre toga je bio direktor turističkog centra “Kopaonik”.
Ekonomska budućnost Srbije je umnogome vezana za planinski turizam i razvoj skijanja. Na osnovu kojih procena se došlo do saznanja da Srbija ima prirodne resurse za tako nešto?
Procenu da Srbija ima povoljne uslove je napravio g. Pol Metjus za koga kažu da je mag u tom poslu, direktor i glavni planer firme “Ekosajn” i to se u tom poslu smatra garancijom. Stara planina je prostranstvo veće od Kopaonika i zamišljeno je da tu bude i više od jednog skijališta poput onog na Kopaoniku, koja bi imala oko 40 žičara i oko 100 kilometara staza, što je približno dva puta više od Kopaonika. Jedan deo staza bi bio orijentisan prema Knjaževcu a jedan prema Pirotu. Za centar je određena lokacija Jabučko ravnište na 1 400 metara visine, čime bi trebalo da bude rešen problem parkiranja, koji je na Kopaoniku tragičan. Za sada se barata procenama od 600-900 miliona evra za Staru planinu u periodu od 5-10 godina. Ideja je da cela Stara planina bude jedan sistem, u kontaktu smo sa Bugarima koji bi sa njihove strane pravili nešto slično i, zašto da ne, za 10 godina možemo zajednički da konkurišemo za organizaciju Olimpijskih igara.
Može li se računati na dovoljno snega. Na Kopaoniku je to redovan problem, a Stara planina je čak nešto i niža?
- Nešto je niža, ali prilike su takve da ima više snega od Kopaonika. Izuzimam ovu godinu kada niže planine imaju više snega nego više planine, pa je tako ispalo da je najsnegovitiji. Ali, generalno, sneg jeste problem. Planiramo nabavku najmodernijih topova za sneg već od sledeće sezone. Ono što ljudi često ne znaju, to je da topovi nisu svemogući već da mogu biti funkcionalni tek ako je temperatura ispod nule. Zatim, za veštački sneg potrebne su vodene akumulacije, a na Kopaoniku su one nedovoljne. Zato planiramo da se upustimo u istraživanje vode na Kopaoniku, a tokom dosadašnjih radova smo došli do saznanja da postoje resursi i to na samom vrhu, verovatno u zoni starog rudnika, kao i neki drugi vodeni tokovi.
Veštački sneg treba da obezbedimo i za Divčibare, a razmišljamo i o Avali. Žičara na Avali može da se postavi već za sledeću sezonu i mogu da se urede možda čak i dve staze, dužine 700-800 metara. I to nimalo naivne.
Sve to radi država. Postoji li nešto što je predviđeno za privatnu inicijativu?
- Skijalište u načelu može da se da i u zakup. Opredeljenje je, međutim, da sve ono što je infrastruktura – putevi, voda, struja, žičare, uređenje staza – obavi država, a da se smeštajni kapaciteti prepuste privatnicima. Važno je znati da je postavljanje žičare samo deo troškova, a za samo uređenje staze, koje obuhvata prosecanje šume, zaštitu od erozije, drenažu, često je potrebno potrošiti još toliko.
Ako govorimo o Kopaoniku, ono što često izaziva nezadovoljstvo gostiju je da nekoliko staza praktično nikad ne radi, a to su upravo staze koje su najatraktivnije za skijanje.
- Govorite o stazi Krčmar koja je zahvaljujući pomoći Vlade Srbije i vlade SAD (po 500 000 evra) konačno očišćene od bombi zaostalih iz 1999. godine. Ta staza je operativna ali trenutno na njoj nema snega. Sledeća takva staza je Struga, koja je napravljena pre 10-15 godina ali zbog imovinsko-pravnih problema nikada nije proradila, a u međuvremenu su sa nje poskidani i pokradeni delovi. U njenu popravku smo uložili 130 000 evra i nadamo se da bi i ona mogla da radi ove sezone. Ako govorimo o stazi Bela Reka, nju je trasirao nekada čuveni skijaš Lakota i ona zahteva vrlo dobre skijaše a takvih nema mnogo. Tu stazu je u njenom najtežem delu teško savladati, čak i opasno, i gledamo da napravimo jednu obilaznicu kojom bi se to rešilo, ali opet postoji problem imovinskih odnosa. U njenom donjem delu retko ima snega, što nas vraća na priču o topovima.
U predizbornoj kampanji se dosta pažnje posvetilo žičarama koje su otvorene ali se ne govori o onoj jednoj koja nije dovršena – Duboka na Kopaoniku. A to je možda najpopularnija staza na toj planini.
- Odlučili smo se da umesto starog i nekomfornog ski-lifta na Dubokoj postavimo moderan četvorosed čija bi brzina bila 5 metara u sekundi, a to je recimo brzina kojom pada padobranac. Međutim, ispostavio se problem – na prvobitnoj trasi žičare rastu neke retke biljne vrste od kojih jedna samo tu i nigde više. Zato smo morali da odstupimo od prvobitne trase koja sada neće ići potpuno pravo nego malo “na lakat”. I zato smo, nažalost, zakasnili za ovu sezonu. Međutim, drugu žičaru na Dubokoj smo stigli da zamenimo i puštena je u rad 8. januara. To smo morali da uradimo jer je primećen kvar na jednom od stubova i to je prošle godine izazivalo strašne zastoje, po hiljadu ljudi je znalo da čeka da budu izvučeni odozdo. Velikim naporom i zaslugom preduzeća “Amiga” iz Kraljeva uspeli smo to da završimo za izuzetno kratko vreme.
Srboljub Bogdanović Izvor: www.nin.co.yu