Autor teksta Voja Antonić, poznat kao autor prvog YU računara "Galaksija" sada urednuik časopisa "PC Press"      Tekst preuzet sa Vojine prezentacije "PARALAKSA" - jedinog domaćeg sajta koji je skeptično intoniran.

Zima 19981/82. dočekana je među našim smučarima sa velikim nestrpljenjem. U martu mesecu na Kopaoniku je održan balkanski šampionat u alpskim i nordijskim disciplinama. Sjatila su se najveća imena smučarkog sveta iz nekoliko zemalja, a FIS je poslao svoje delegate jer su rezultati sa šampionata ulazili u zbir bodova za međunarodno rangranje takmičara.

Ja sam od Smučarskog Saveza Srbije, koji je bio organizator šampionata, dobio zadatak da za tu priliku razvijem i sagradim uređaje za merenje vremena i obradu podataka. Mi smo te uređaje zvali "štoperice", ali to su bili pravi mali kompjuteri, ugrađeni u "samsonite" tašne, sa akumulatorskim napajanjem, štampačem, LCD pokazivačem i tastaturom. Napravljeni su samo deset godina posle svetske promocije prvog mikroprocesora, ali bi uz puno dobre volje možda mogli da se proglase za preteče današnjih notebook računara.

U prvoj seriji, napravio sam tri uređaja. Nosili naziv "Arbitar", i u sledećoj deceniji napravio sam još četiri modela (poslednji se, dakle, zvao "Arbitar 5"). Za divno čudo, bili su vrlo uspešni; najstarijem od njih već je skoro dvadeset godina, a uglavnom svi o kojima imam informacije još uvek su u pogonu, mada su to terenski uređaji koji rade u teškim uslovima.

Pošto sam bio totalni diletant za smučanje (kao što sam i sad), pre započetog posla morao sam da provedem dosta vremena na takmičenjima, kako bih se upoznao sa pravilima i zahtevima koje uređaji moraju da ispune. Veliku pomoć imao sam od Nikole Varde, beogradskog časovničara, koji je i sam bio pasionirani smučar. Svaki vikend provodili smo na Kopaoniku ili Brezovici, gde sam bio svedok mnogih zanimljivih scena.

Evo kako je tada izgledalo jedno tipično takmičenje u slalomu: takmičar je kretao sa starta, a sudija pored njega imao je zadatak da, kad pusti smučara, mahne jaknom koju je držao u ruci. Ta jakna imala je istu funkciju kao zastavice kojima komuniciraju mornari na brodovima: bila je signal meriocima vremena na cilju da pokrenu svoje ručne štoperice. Međutim, pošto nije postojala optička vidljivost između starta i cilja, na sredinu staze postavljen je jedan "repetitor", zapravo čovek koji je, kad je video signal sudije na startu, isto tako mahnuo jaknom sudijama na cilju.

Mislite da su vremenska kašnjenja, koja je ovakav algoritam neizbežno unosio, bila značajna? Ne bih se složio, jer su te greške bile sitne u odnosu na one koje su nastajale zbog toga što je (kao i na velikim svetskim takmičenjima) sledeći takmičar puštan na stazu pre nego što je prethodni stigao na cilj, pa su se na stazi nalazili i po troje odjednom. Tu su neki od njih padali i odustajali, neki su prestizali svoje prethodnike i sve je to imalo za posledicu takav galimatijas da na kraju više niko nije znao koji sudija kom takmičaru meri vreme.

Evo jedne od uobičajenih scena: pošto su u nedoumici koje vreme da mu "dodele", sudije pitaju takmičara koliko puta je pao. On odgovara: "Jednom", a ostali takmičari, koji su okupljeni okolo, u horu dobacuju: "Ama kakvi jednom, vidi kakav je beo, piši mu tri minuta".

Moj utisak je bio da je najugledniji takmičar uvek na neki volšeban način dobijao najbolje vreme, što je valjda i bilo u redu, jer je u sportskoj emisiji na televiziji istoga dana trebalo objaviti ime pobednika. Pitanje je jedino gde je tu bio motiv potencijalnim mladim talentima da se trude, jer su dolazili na takmičenje na kome se pobednik unapred znao (da li vam je to već odnekud poznato?)

Bez najmanjeg preterivanja možemo da kažemo da je mikoprocesor, kao čarobnim štapom, jednim potezom uveo savršen red u organizaciju ovakvih takmičenja. Automatsko startovanje elektronskog mernog uređaja (žičanom vezom između starta i cilja, jer je tako propisao FIS), optička kapija na cilju, automatsko pravljenje redosleda za drugu vožnju i bilten takmičenja koji se nije dobijao četiri sata posle takmičenja nego odmah - sve to je odjednom donelo ugled i poverenje u kompletan sudijski kadar. Pošto je moje zaduženje još mnogo godina bilo da rukujem ovim uređajima (uz luksuzan hotelski smeštaj, dnevnice i prevoz specijalnim guseničarima za sneg ili ski-skuterima), ja sam ostao jedini sudija koji je teoretski mogao da manipuliše rezultatima. Srećom, svi učesnici su znali da sam nezainteresovan za skijanje, pa niko nije sumnjao u redosled na tabeli.

Da li sam ovo nekad zloupotrebio? Zapravo jesam, jednom. Na nekom takmičenju (srećom, radilo se o takmičenju od lokalnog interesa, bio je to neki školski šampionat), vreme se naglo pokvarilo. To inače nije nikakva retkost na planini, jednostavno vas obavije magla ili počne da duva jak vetar, i od snega koji pada ne vidite ni na nekoliko metara ispred sebe. Moj pomoćnik, koji je u ruci držao ručnu radio stanicu, hteo je da je spase od snega i stavio je stanicu ispod poluotvorenog poklopca tašne u kojoj se nalazila štoperica. U panici zbog naglog pogoršanja vremena, zakačio je sigurnosni prekidač kojim je "tvrdo" isključio celu štopericu, tako da je bez napajanja ostao i CMOS RAM.

Tako su bili nepovretno izgubljeni svi podaci iz memorije. Odmah sam zažalio što sam uopšte ugradio ovaj prekidač, tim pre što je on i inače bio nepotreban.

Uradili smo jedino što smo mogli. S neugodnim nestrpljenjem dočekali smo da poslednji takmičar prođe kroz optičku kapiju cilja, a onda smo se zaključali u sobu pod izgovorom da se štampač napunio snegom, i da moramo da ga osušimo kako bismo odštampali rezultate. Onda smo uzeli stare biltene takmičenja, tražili imena naših takmičara sa startne liste i gledali koliko je koji od njih ranije bio uspešan. Na osnovu toga uneli smo celu tabelu ručno, naravno u našoj režiji. Niko nije ništa primetio, a ja zbog nečiste savesti toga dana više nisam izlazio iz sobe. Očigledno, ima dana koje je bolje provesti u krevetu, pokriven do nosa.

Sledećeg dana, u nedelju, vreme je bilo još gore. Na programu smo imali takmičenje predškolske dece (takozvana kategorija Cicibani), a posle ručka vojno takmičenje. Sa iskrenim divljenjem gledao sam decu, starosti tri godine, kako se hrabro spuštaju niz padinu koja se zove Duboka, po vejavici i tako jakom vetru da su neki od njih naprosto bili oduvani sa staze. Niko od njih nije negodovao, nego su se svi okupili iza linije cilja da bi bodrili svoje klupske drugare. Ali zato je naša hrabra vojska otkazala takmičenje za neki lepši dan - taman posla da se neko, ne daj Bože, prehladi.

Neki prijatelji pokušavali su da iskoriste moje prisustvo u skijaškom centru da bi me naučili da se bar spustim skijama niz padinu (po mogućstvu čitav), ali nikad nisu uspeli u tome. Primenjivali su razne metode ubeđivanja, iznosili su gomilu argumenata kojima je trebalo da me ubede da pokušam, ali nikad nisu bili spremni da prihvate moj jedini argument - da sam posao oko razvoja, usavršavanja i primene ovih uređaja doživeo kao svoj sport, daleko lepši i uzbudljiviji od njihovog.

---

Psetite sajt Voje Antonić
 http://www.paralax.co.yu/

N A Z A D