U susret Torinu 2006 – Prvih
pola veka Zimskih Olimpijskih igara
Neželjeno dete svetskog olimpizma stiglo je do
dvadesetog rođendana. Osnivač olimpijskog pokreta baron Pjer de Kuberten bio je
ogorčeni protivnik Zimskih igara do kraja života, verujući da one u startu krše
osnovni postulat olimpizma – okupljanje svih sportista na istom mestu i u isto
vreme. U skladu sa Kubertenovim idejama takmičenja u hokeju i umetničkom
klizanju održavana su na Letnjim igrama 1908. i 1920. godine, ali njegov otpor
nije bio dovoljan da zaustavi proces.
 |
| Šamoni
1924. |
Prvi festival zimskih sportova održan je u Šamoniju od 25. januara do 5.
februara 1924. godine, a Kuberten je lično sprečio da ponese naziv
Olimpijske igre (zvanični naziv – Međunarodna nedelja zimskih sportova).
Priznanje je stiglo posredno i prećutno – u najavi sledećih Igara, koje su
organizovane u švajcarskom Sent Moricu, navodi se da se radi o Drugim
olimpijskim igrama.
Prvobitni koncept bio je da država-organizator
Letnjih igara ima pravo prvenstva u određivanju domaćina, pod uslovom da ima
uslove da organizuje Zimske igre. Tako je Pariz doneo domaćinstvo Šamoniju, Los
Anđeles Lejk Plesidu, a Berlin Garmiš-Partenkirhenu. Jedini predratni izuzetak
bila je pomenuta 1928. godina, kada su Letnje igre organizovane u
Amsterdamu – pošto je najviši vrh Holandije Falserberg visok samo 323 metra,
bilo je jasno da će zimski sportovi morati da potraže drugo borilište.
Od samog starta na programu zimskih Igara bili su
nordijsko skijanje, hokej, umetničko i brzo klizanje i bob, ukupno 16 disciplina
za 258 sportista iz 16 država. Među samo 11 žena (takmičile se samo u umetničkom
klizanju) bila je i 11-godišnja Sonja Henje iz Norveške. Njeni zemljaci zauzeli
su prvo mesto po broju medalja, a na toj poziciji nalaze se i danas, bilo da
posmatramo ukupan učinak sa 19 takmičenja, ili samo trofeje iz Solt Lejk Sitija
2002. godine. Prevlast Skandinavije potvrdio je Finac Klas Tunberg,
osvajač svih pet zlatnih medalja u brzom klizanju.
 |
|
Garmiš-Partenkirhen 1936. |
Henje i Tunberg će biti među nosiocima zlatnih medalja u Sent Moricu, gde se
dogodio kuriozitet: zbog otopljavanja nije održano takmičenje u brzom klizanju
na 10.000 m, jedini slučaj u istoriji ZOI da medalje u nekoj disciplini nisu
podeljene. Rodno mesto sankaških sportova pružilo je prvu olimpijsku priliku
skeletonu.
Četiri godine kasnije u Lejk Plesidu staza za bob
bila je poklon predsednika Organizacionog komiteta, a na njoj zlato u
četvorosedu je osvojio Bili Fiske, olimpijski bokserski šampion iz Antverpena
1920. godine. Do danas niko osim njega nije osvajao zlato na letnjim i zimskim
igrama. Igre u Lejk Plesidu otvorio je Frenklin Delano Ruzvelt, a 1936. u
Garmiš-Partenkirhenu to će učiniti Adolf Hitler.
Na jugu Nemačke prvi put su uvedene alspke
skijaške discipline, u kojima su učestvovale i žene, pa je broj učesnika
utrostručen u odnosu na 1932. Instruktori skijanja nisu mogli da se takmiče, jer
su proglašeni profesionalcima, a Norveška je bila totalno superiorna, posle
zaostatka za domaćinima u Lejk Plesidu.
 |
| Oslo
1952. |
Igre 1940. trebalo je da budu održane u japanskom Saporou, rat te zemlje
sa Kinom najpre ih je vratio u Garmiš, ali ih je invazija Nemačke na Poljsku
otkazala. Na prvim igrama posle rata i pauze od 12 godina, ponovo u Sent Moricu,
Nemačka i Japan nisu mogli da se takmiče. Heroj te zime bio je Francuz Anri
Orejer, nekoliko godina ranije saborac De Gola, Mišel i Renea u Pokretu otpora.
Posle četiri takmičenja od Igara se na više od pola veka oprostio skeleton.
Najuspešnija zimska sportska nacija dobila je
priliku da bude domaćin 1952. godine, a Oslo je postalo dom prve
olimpijske vatre u istoriji Zimskih igara. Prvi put u istoriji skupili su se
predstavnici 30 nacija, ali je heroj bio lokalni brzi klizač Jalmar Andersen,
osvajač tri zlata.
Italija je pre Torina domaćin bila ravno pola
veka ranije. U Kortini d’Ampeco, na padinama Dolomita, hladni rad preneo se na
snežna i ledena borilišta. Već u prvom nastupu sovjetski sportisti počistili su
sve pred sobom, ukuljučujući i kanadske hokejaše, najavivši trajnu dominaciju.
Junak igara bio je Austrijanac Anton Zajler, pobednik u sve tri alpske
discipline. Prve igre koje je prenosila televizija imale su zabavan početak – na
samom ulasku na stadion jedan od nosilaca olimpijske vatre okliznuo se i pao.
Srećom, baklja se nije ugasila.
 |
|
Inzbruk 1964. |
Godinu dana pre Igara u Kortini u brdima Kalifornije osnovano je mestašce Skvo
Veli. Pre petog rođendana ono je bilo domaćin osmih Zimskih olimpijskih igara,
pošto je MOK dao prednost praktično nepostojećem gradu u odnosu na Inzbruk! Na
brzinu igrađen je smeštaj za takmičare – svih 750 ubačeno je u istu zgradu.
Amerikanci su šokirali Sovjete u hokeju, a tehnologija je dosegla novi nivo:
prvi put su korišćeni kompjuteri za obradu rezultata, a posle jednog spora tokom
slalomske trke prvi put u istoriji televizijskog sporta iskorišćen je usporeni
snimak. Na Igrama je debitovao bijatlon, a dominacija je ostala u sovjetskim
rukama.
Inzbruk je 1964. ipak dobio priliku da se
pokaže, ali se tada umešala priroda. Jake kiše i toplo vreme nedelju dana pred
početak podstakle su priče o otkazivanju Igara! Ključnu ulogu odigrla je
austrijska vojska, koja je sa vrhova planina donela 20 hiljada kocaka leda i
dvadeset tona snega, da bi borilišta mogla da ugoste sportiste.
Kada su takmičenja počela heroina je postala
Lidija Skoblikova – sovjetska brza klizačica osvojila je dva zlata u Skvo
Veliju, da bi u Inzbruku slavila u sve četiri discipline. Do danas ona je ostala
jedina sportistkinja sa šest zlatnih medalja na Zimskim igrama. Povratak boba (u
Skvo Veliju nije bilo staze) i uključenje luža doprineli su da broj učesnika
prvi put premaši hiljadu (1091).
 |
| Saporo
1972. |
Igre 1968. održane su na drugoj strani Alpa, u francuskom Grenoblu, a
otvaranje je orgnaizovano u najboljoj tradiciji nirnberških naci-svečanosti:
šezdeset hiljada gledalaca gledalo je ulazak baklje u stadion i slušalo otkucaje
srca njenog nosioca, pre nego što su helikopteri ispustili milione ružinih
latica. Na kraju je slobodni svet ipak pobedio diktaturu, jer je Norveška
nadmašila SSSR, ali su Igre obilovale skandalima: Istočne Nemice su varale u
sankaškon takmičenju, ispostavilo se da je austrijska spustašica Erika Šineger
zapravo – muško, a Žan Klod Kili je osvojio sva tri alpska zlata uz pomoć
tajanstvene osobe, koja je utrčala u stazu kada se niz nju spuštao Kilijev
najveći rival Karl Šranc.
Posle Šarla de Gola na red je došao i četvrti lik
iz Drugog svetskog rata – igre u Saporou 1972. godine otvorio je car
Hirohito. A žrtva nepravde ponovo je bio Šranc: u borbi konzervativnih članova
MOK za očuvanje amaterskog duha Austrijanac je ostao jedini sportista kojem je
zabranjen nastup na Igrama. Sovjeti su ponovo bili najjači, Kanađani su u nemoći
bojkotovali hokej (dve decenije bez zlata), a Japan je na domaćem terenu osvojio
sve tri medalje u skokovima. Pojedinačno je tu zimu obeležio holandski brzi
klizač Ard Shenk, osvajač tri od četiri olimpijska zlata, koji je uspeh
zaokružio sa četiri prva mesta na Svetskom prvenstvu dve nedelje kasnije.
Posle toga došao je novi Inzbruk, novi Lejk
Plesid, pa Igre na tada domaćem terenu, u Sarajevu. Tamo smo se radovali i prvim
medaljama, ali su kasnije te medalje otišle kući, na padine Julijskih alpa. Ali,
to je već neka druga priča.
