SKI REPORTAŽE

Vaše kompletne priče o boravku u nekom ski centru
Svoje reportaže pošaljite na mail admin@skijanje.rs


   05.05.2011.  Francuska:  Chamonix - Najlepši ski spust u Evropi

        Reportaža:   Autor: Bojan Šćekić     Koautor: Miodrag Skender,   www.srbijanet.rs

 

             


     Chamonix-Mont-Blanc, ili češće nazivan kratko Chamonix (srp. Šamoni) je gradić i opština u istočnoj Francuskoj, u pokrajni Haute-Savoie. Nalazi se u podnožju Mont Blanc-a na nadmorskoj visini od 1,035 metara. Po popisu stanovnika iz 1999 u njemu živi 9,830 stanovnika na površini od 116.53 km². Olimpijske igre su održane u Chamonix-u 1924. godine.

Nalazeći se geografski veoma daleko od Srbije i imajući mnoštvo sadržaja orjentisanih pre svega na zahtevnije planinske i ekstremne aktivnosti, Chamonix u našoj zemlji ne predstavlja popularnu destinaciju za skijanje.

Članovi Kluba Visokogorci Srbije Igor Skender, Maja Skender, Miodrag Skender i Bojan Šćekić su bili na skijanju u reonu Chamonix-a tokom 2007., od 11. do 16. marta.

Chamonix kao prestonicu ekstremnih i planinskih sportova znamo još od ranije. Svako na svoj način. Kako smo došli, dve stvari vezane za skijanje su bile upečatljive i uveliko su obeležile naš boravak i aktivnosti.

Prvo, skijaška sezona 2006/07 je usled visokih temperatura već prošla u celoj Zapadnoj Evropi. Dobro smo odabrali centar u kome postoje tereni za skijanje na visini iznad 2.000 mnv. To je bila dobra pretpostavka da će uopšte biti skijanja, i da će uglavnom biti na većim visinama.

Drugo, imali smo sreću da pogodimo nedelju dana sa najboljim mogućim vremenom. Anticiklon je bio iznad većeg dela Evrope. Ovakav vremenski sistem je uslovio da dani budu savršeni za planinske aktivnost u Chamonix-u: bez padavina, bez vetra, bez oblaka i sa dosta Sunca. U samom gradu Chamonix-ju, kao i u Beogradu tih dana, dnevna temperatura je bila 15-20 stepeni C.

11.03.2007. (nedelja) Skijanje u domenu Brevent-Flegere

Za naše prvo skijanje u sezoni 2006/07 smo se uputili pravo na najprostraniji domen za skijanje na uređenim stazama u celoj dolini. Postoje 3 moguća pristupa gondolama iz doline u domen koji se proteže od Brevent-a na jugu pa do Grande Floria-e na severu. Skijaški tereni su iznad 2.000 mnv i postoje svi tipovi staza, od dečjih do crnih.

Mi smo izašli gondolom koja vodi ka delu Brevent i za početak krenuli plavim i crvenim stazama koje su postajale sve ozibljnije. Skijajući i idući u dalj stigli smo sistemom staza i žičara sve do Floria-e na severu. Uživali smo u skijanju i pogledu na stazama Index i Combe Lachenal.

Za kraj dana smo gondolom otišli na Brevent, istaknuti stenoviti vrh sa prelepim vidikovcem iznad samog Chamonix-a na visini od 2.525 metara, i sa njega skijali izazovnu crna stazu Charles Bozon. Tokom prelepog dana smo sve vreme uživali u pogledu na masiv Mont Blanca koji se nalazi direktno naspram skijališta.

Skijanje na domenu Brevent-Flegere je ono što znamo kao klasično alpsko skijanje na uređenim stazama. To je zapravo bio prvi i jedni dan klasičnog skijanja po uređenim stazama do kraja našeg boravka.

12.03.2007. (ponedeljak) Skijanje na Argentiere / Grand Montets

Drugog dana sa standardnom alpskom skijaškom opremom odlazimo u par kilometara severniji Argentiere i parkiramo na velikom parkingu pored početka gondole. Za razliku od većine popularnih skijaških centara, gde uglavnom dolaze gosti na skijaški godišnji odmor, ovde smo na primer videli plave kombije na kojima piše Gendarmerie – corpe du montagne i pripadnike specijalnih jedinica policije.

U Francuskoj su pripadnici ove jedinice direktno zaduženi za gorsku službu spasavanja, te visoka odgovornost njihovog posla traži i stalnu vežbu. Videvši njih mi smo još više postali svesni da smo došli na teren medju prave profesionalce, na terene gde dolaze ljudi koji mnogo više znaju od nas, žive za i od planine i od kojih imamo šta da vidimo i naučimo.

Iz gondole je usledio izlazak na Bouchard na 2.765 metara oko 10 sati ujutru. To je bio pravi doživljaj. Visina, uređena staza, ljudi neprestano naviru izlazeći iz gondole. Među brojnim ljudima na skijalištu se izdvaja karakteristična grupa mladih ljudi, novi klinici zapadnog sveta. Primetio sam da to nije generacija zapadne Evrope devedestih koju pisci nazivaju generacija X, a ne liče ni na svoje vršnjake u Srbiji.

Ovi novi klinci Zapada jedva da su punoletni, a dolaze sami i u grupama u prestonicu ekstermnih sportova sa stavom da su ekstremi sportovi prava stvar, vežbaju i uživaju. Traže način da iskoče kao individualci iz sivila društva i kulture masovnih medija i potrošnje.

Međutim, pažljivo. Ovi mladi ljudi prosečnom skijašu na stazi nisu baš omiljeni pošto koriste stazu nepredvidivo i brzo. Uopšte veliki broj ljudi na stazama najbližim gondoli čini skijanje manje zanimljivim.

Zato menjamo taktiku i otkrivamo sjajnu šestosedežnicu Combes na kojoj nema gužve. Staza koja niz nju vodi zapravo je savršena. Nakon nekoliko krugova na Combes pravimo par lakših vožnji na drugom kraju padine i, naravno, pauzu. A nakon pauze, usledila je poslastica za sve ljubitelje planine.

Odlazimo na Grands Montets na visini 3.275 metera i na vidikovac iznad stanice gondole. Osećaj nas ostavlja bez reči. Slike govore za sebe. Iznad nas se nalazi greben koji vodi na vrh Aiguille Verte. To je znameniti alpinistički cilj. Ceo reon glečera Argentiere predstavlja jedan od zahtevnijih zimskih alpinističkih poligona u Evropi u kome samo pravi znalci smeju da se okušaju.

Gledajući u Aiguille Verte i smišljajući neke naredne alpinističje akcije, lagano se spuštamo jednom velikom padinom ka Argentiere glečeru. Iako ova padina nije održavana, ona jeste markirana, obeležena je na karti i veliki broj ljudi skija niz nju. Do glečera skijamo po različitim nagibima i promenjivom kvalitetu snega.

Postoje prelepe široke padine vetrom nabijenog snega kao i dosta strmi delovi neposredno pred glečerom. Od ivice glečera staza skreće nazad u padinu ka uredjenom delu koji se spušta sve do parkinga na nekih 1.300 metara.

Sumiramo utiske uz večeru nakon spusta od 2.000 metara visinske razlike sa Grand Montets-a. Taj spust je jedinstven doživljaj za koji je definitivno vredelo izdvojiti celo popodne.


13.03.2007. (utorak) Vallee Blanche “Najpoznatiji spust u Evropi”

Reklamu nismo smislili ni mi, a ni Francuzi. Može se videti na slici planinske kuće na suprotnom kraju masiva Mont Blanc u Courmayer-u, u susednoj Italiji.

Na lecima koji reklamiraju usluge vodiča po Chamonix-u navode da je dovoljno znanje skijanja po crvenim stazama, standardna alpska skijaška oprema za uredjene terene i pojas. I naravno vodič, minimum EUR 240 po grupi do osam osoba. Po lepom vremenu, sve ostalo je čisto uživanje.

Nešto napora je potrebno za silazak stazom od stotinak metara sa stanice gondole Aiguille du Midi (3.842 metara) do početka staze. Staza je vrhunski trasirana nekih stotinak metara, tu su fiksirani genlenderi i užad, napravljene stopinje, jedino što ima dosta gužve. Nije ni čudo što je gužva. Doživaljaj je fenomenalan i ne previše zahtevan te ljudi dolaze masovno.

Sa platoa gde se nameste skije ide se uglavnom po ravnom terenu i uživa u pogledu na okoline vrhove. Kao da su na dodir ruke. Pri prelasku centralnog dela Vallee-a dok staza ide blagim zaokretom ka levo pogled se pruža na smeri Mont Blanc du Tacul-a. Pogled na granitne stene Tacul-a oduzima dah. Te iste stene zauzimaju mesta u nekim od najpoznatijih alpinističkih knjiga.

Odatle se prolazi krajnje levo kako bi se izbegle velike glečerske pukotine i ledopadi Vallee Blanche-a. Kao stražar na sve 'prolaznike' sa visine gleda markantni vrh Džinovski zub (fran. Dent du Geant). Kilometar dva dalje iza okuke se nalazi jedno sjajno mesto – planinarski dom Refuge de Requin. Topla čokolada teško da je negde ukusnija nego u takvom okruženju i po takvom danu.

Od doma staza ide uglavnom ravno dok sa leve strane Šamoniške igle idu put nebesa, a sa desne se proteže visoki Rochefort greben. Liniju horizonta ispred nas zatvara osunčani blješteći zid lednih stena vrhova Aiguille Vert, Les Droites i Les Courtes. Skijamo po Dent du Geant glečeru do mesta gde se u njega sa desne strane, poput Save u Dunav, uliva Lechaux glečer koji donosi led nastao ispod moćne severne stene vrhova Grandes Jorasses.

Od tog „Ušća“ ove ledene reke čine zajedno glečer Mer de Glace, u prevodu More leda. Dubina ovog „mora“ je 200m, a led se danas kreće brzinom od 60cm na dan. Globalno otopljavanje mu je poslednjih decenija dalo dodatno ubrzanje.

Radoznali pogled skijaša čeka da se pred kraj vožnje s desne strane ukaže najfantastičnija stena Alpa, zapadna stena vrha Petit Dru. Jedan od najčuvenijih alpinista svih vremena, Walter Bonatti, davne 1955. godine, penjući se sam pet dana savladao je 1000m granita koji se u jednom zamahu, vertikalno diže od podnožja do vrha. Taj legendarni alpinistički smer, Bonatti Pillar, nažalost danas više ne postoji.

Nestao je u seriji velikih kamenih odloma koji su potpuno izmenili lice stene.
Na kraju skijaške vožnje postoji mogućnost da se zaviri unutar glečera Mer de Glace. Ogromni glečer pred svoj kraj formira velike pećine visine nekoliko metara u koje je moguće ući.

Odatle pešice odlazimo na početnu stanicu vozića Montenvers na visini 1.913 metara. To je kraj najlepšeg skijaškog spusta u Evropi čija je dužina 20km i visinska razlika 2000m. Iako smo krenuli sa Aiguille du Midi-ija, 3.842 metara, visinu i daljinu nismo osetili. Po savršenom danu ovoliko skijanje je bilo čista uživancija.


Napomena: mi smo se kao ekipa vrlo ozbiljno opremili za ovaj spust, kako po pitanju opreme tako i po pitanju odeće. Išli smo sami, bez vodiča, tako da smo adekvatno nosili i tehničku opremu za planinu poput užeta, pojaseva, cepina i ostalog.


14.03.2007. (sreda) Les Grandes Mullets - “Veliki magarac”

To je inače ime doma. Jednog vrlo interesantnog i starog.
Pripreme su bile ozbiljne. Ne samo što smo nabavljali opremu za turno skijanje i hranu već i pojedine delove opreme za veću visinu i nižu temperaturu.

Najzad smo bili spremni, a već je prošlo podne. Krećemo na gondolu za Aiguille du Midi uz peripetije. Iznenada su potrebne rezervacije, jer su turisti koji idu na izlet do vidikovca naišli u velikom broju. Rešavamo i to relativno brzo i penjemo se na međustanicu gondole Plan du Midi 2.317 metara.

Nameštamo opremu za turno skijanje, ja po prvi put u životu. Krećemo po podnevnom Suncu bez vetra. Idemo malo na skijama, malo peške na strmijim padinama. A Sunce greje li greje, da ne poveruje čovek koliko se znoji. Idemo u formaciji gde je Miodrag na početku i realno imamo problem da ga stignemo. Ushićen ambijentom u kome se nalazimo, čovek ide kao voz, zadajući kriterijum nama znatno mlađima od sebe.

Stižemo do početka glečera Les Bossons i tu srećemo ekipu od 5 planinara sa nemačkog govornog područja, najverovatnije Nemaca. Došli su malo pre nas i pripremili dva šatora za bivak. Mi nastavljamo dalje preko glečera više u dalj nego u vis, trenutno tek malo iznad 2.600 metara. Svi smo pod utiskom oblika i izgleda na glečeru. Miodrag neprestano samo slika i govori da to isto radimo.

Ledene kocke, ali ne one iz Krašovih prodavnica slatkiša, već prave, teške više stotina tona razbacane su svuda oko nas. Skulpture od plavog leda najfantastičnijih oblika remek delo su majke prirode. Pogled u dolinu magičan.

Kako već ima 18h postajemo svesni još jednog utiska. Pada mrak. Iako je pogled sve lepši dok okolina dobija obrise ljubičaste svetlosti zalazećeg Sunca, dom nije na vidiku.

U navezi prelazimo dva dela sa pukotinama i oblačimo srednji sloj odeće i kape. Znamo da čim zađe Sunce postaje mnogo hladnije. A pred nama je dugačka strma padina na kojoj brojimo 20 zaokreta. Staza je već u senci. Već od pete serpentine sneg je toliko loš da se proklizava i muči pri svakom okretu. I to tako traje.

Dok sam kao poslednji došao do poslednjeg zaokreta već je mrak. Mi smo na desnoj strani padine, dok je sa leve strane stena sa čijeg vrha neko šalje svetlosne signale baterijskom lampom. Trenutak je napet. Nema stajanja. Napred ili ćao. Vadeći se na čistu volju više nego na išta drugo skupljamo se ispod stene na drugoj strani padine.

Dom se nalazi na steni koja je kao ostrvo u sred ledenog okeana i koja kao brod ledolomac razbija podivljalu lednu reku nastalu ispod vrhova Mont Blanc-a. U čitavoj okolini to je jedino bezbedno mesto, van domašaja lavina snega i odlomljenih seraka. Da bi se ušlo u dom potrebno je popeti se uz strmu zasneženu stenu nekih 30metara. Snopovi svetlosti naših čeonih baterijskih lampi deluju sablasno u mrklom mraku. Korak po korak, krajnje koncentrisani na svaki pokret izvlačimo se do doma.

U domu Les Grandes Mullets 3.051 metara dolazimo k sebi srećni što vidimo još nekog osim nas. To su ljudi koji su nam davali signale da bismo lakše našli put do doma. Dvoje Austrijanaca, Thomas i Magdalena, spremni da ujutru na turno skijama krenu na vrh..

17.03.2007. (četvrtak) Uspon na Mont Blanc 4807m

Les Grand Mullets. Prvi dom na istom mestu je inače napravljen još u devetnaestom veku, dok je sadašnja konstrukcija montirana 1960-61 uz pomoć Vlade Francuske. Po prelepom danu čistim sneg sa terase ispred doma i čitam sveske upisa. Našao sam neke sveske još iz sedamdesetih. Još interesantnije otkrivam da već četvrtu godinu Thomas i Magdalena dolaze da otvore sezonu uspona na Mont Blanc. Svaki put to je oko 15.-og marta i svaki put im je to uspelo. Žive negde ispod Grossglockner-a.

Igor i Miodrag su na uspon pošli po mraku u 5h ujutru. Dvoje Austrijanca su profesionalci koji se takmiče u turno ski trčanju, tako da smo ih vrlo brzo izgubili iz vida. Sreli smo ih na pola puta kad su se oni već vraćali sa vrha.

Deo uspona preko Malog Platoa (fran. Le Petit Plateau) smo morali da brzo prođemo jer su seraci sa desne strane, sa vrha Dome de Gouter 4304m delovali preteće. Kad smo ušli u džinovski amfiteatar Velikog Platoa (Le Grand Plateau) bilo je već podne i sunce je tako peklo da smo imali utisak da se nalazimo u mikrotalasnoj pećnici. Hodali smo u majicama, na visini 4000m, u kalendarskoj zimi, a nije bilo ni daška vetra. Od vrućine smo načisto dehidrirali. Da smo u rančevima poneli i po 3 litra vode nebi nam bilo dovoljno.

Nastavili smo uspon do prevoja Coll de Gouter 4187m, gde se neposredno ispod skloništa Vallot naš smer spaja sa normalnim Gouter smerom. Kod Vallot-a se ostavlja ski oprema i ka vrhu se hoda sa derezama. Bilo je 14h30, znači još 5 sati do mraka, a do vrha bi nam trebalo još oko 2 sata. Nije bilo lako doneti odluku da ne idemo do vrha. Ovakva prilika za zimski uspon na Mont Blanc se pruža možda jednom u životu.

Ali nismo hteli ni da budemo akteri serijala “I shouldn’t be alive“ koji se tih dana emitovao na TV kanalu Discovery. Na vrh bismo se sigurno popeli, ali je isto tako sigurno da bi nas u povratku uhvatio mrak. Skijati po glečeru po mraku bilo bi ravno samoubistvu.

Druga mogućnost da prenoćimo u bivaku Vallot isto nije bila prihvatljiva, jer nismo imali ni minimalnu potrebnu opremu da bi preživeli noć na visini od 4300m. Popeli smo na skijama ovaj za nas novi zimski smer i to je bilo dovoljno, da ne kažem utešno u smislu “Kiselo groždje - trnu zubi”. Preostali deo puta do vrha nam je bio poznat sa ranijih letnjih uspona na Mont Blanc.

Lagano i pažljivo smo otskijali nazad do doma Grandes Mulets. Na tom spustu smo uživali u svim vrstama snega jer je bilo svega, od leda, vetrom naduvanog snega, smrznutih kora, pršiča i na kraju gnjilca – mokrog i teškog snega.

Za nas je sve ovo bilo potpuno novo i dragoceno iskustvo. Naučili smo kakvu opremu treba odabrati za ovakav uspon. Svaka detalj je bitan.

Najmanja sitnica pravi razliku izmedju profesionalaca i onih koji to nisu i odlučuje o tome da li će poduhvat biti uspešan ili ne. Za snežne uslove koji su vladali tada na Mont Blanc-u trebalo je uzeti skije koje su 25 cm kraće od naše visine. Krzna koja se lepe na kliznu površinu skija kako bi se sa njima moglo hodati uzbrdo bez proklizavanja treba da su uža od skija bar za 10mm.

Rubnici treba da su dobro naoštreni i daske dobro namazane. Naše rentirane skije nisu bile takve. Još jednom se potvrdilo pravilo da bez dobre pripreme nema uspešno obavljenog posla.



18.03.2007. (petak) Silazak sa glečera

Opušteno ustajemo negde iza 07h. Krećemo niz stenu do početka snega i nameštamo skije. U par minuta prolazimo deo za koji nam je bilo potrebno preko sat po mraku pre dva dana. Cela avantura se završava na stanici gondole Plan du Midi. Tako smo za dva dana napravili turni uspon i spust od cca 2000m visinske razlike. Otvorili smo jedno novo poglavlje – zimski usponi na alpske vrhove 4000+ m.

Ostatak večeri uživamo u Chamonix-u i narednog dana se vraćamo preko Slovenije u Beograd. To je 1300 kilometara auto puta koji prelazimo za 14 sati efektivne vožnje.

Za bavljenje ekstremnim sportovima Chamonix je svetski centar broj jedan. Ali Chamonix nije samo skijaški centar. Nije samo ni alpinistički i paraglajderski poligon. Nije samo ni odlično mesto za kupovinu sportske opreme. Nije samo ni turistička atrakcija. On je sve to i nešto više.

Chamonix je riznica prirode koja je zahvaljujući izgradjenoj infrastrukturi postala na lak način dostupna savremenom čoveku, a to veliko bogatstvo prirode oplemenjuje dušu čineći ljude boljim i srećnijim. Citiraću velikog alpinistu Waltera Bonattija: " Planina je samo sredstvo. Čovek je u centru pažnje. Smisao je učiniti čoveka boljim, a ne osvojiti vrh planine."
 


     Autor: Bojan Šćekić
     Koautor: Miodrag Skender

 

 

 
  - ski mapa (klikni za veću sliku)...

 

 

Položaj

         

 

 

NAZAD