---

Usijane ski glave, akrobatsko skijanje

Izvor: B92    Autor: Boris Kurti

26.02.2011. - Šedesetih godina su na plažama i planinskim vrhovim širom Amerike počeli masovno da se javljaju klinci su kao svoj domaći zadatak uzeli da pronađu sve moguće načine da od dosadnih sportskih rekvizita kao što su bicikl, surf daske i skije naprave igračke za svoje vratolomije. Ove ’usijane glave’ dobile su nadimak ’hotdogeri’...

Značenje hotdoginga, bar ono vezano za alternativne sportove teško se nalazi, ali postoje zapisi koji objašnjavaju da su se hotdogerima nazivali svi oni koji su se bavili isključivo vratolomijama unutar već postojećih sportskih disciplina kao što su surfing i skijanje. Naravno, trikovi na skijama postoje od kad i skije, ali se sve do pojave hotdogera niko nije posvetio isključivo njima, bez pokušaja da se usput utrkuje sa nekim, tako praveći disciplinu koju danas zovemo akrobatsko skijanje.

Bob Burns, jedan od prvih hotdogera, ustanovio ovaj stil u Sunčanoj Dolini u Ajdahu, početkom 1965. godine. Zbog svoje tehničke zahtevnosti i velikog spektra trikova ova disciplina je odmah pokazivala svoj potencijal kao sporta nezavisnog od drugih skijaških disciplina. I kao što se to desilo svim ekstremnim sportovima posle njega problem sigurnosti se postavio kao glavna prepreka u priznavanju akrobatskog skijanja kao samostalne discipline. I sve do uvođenja tog sporta u kalendar Olimpijskih igara postojali su ljudi koji su se trudili da ga zabrane.


Slobodna forma skijanja imala je nekoliko pravila i nije bila bezopasna, a povrede kolena su postale ustaljen fenomen za profesionalne skijaše, ali je, ipak, Međunarodna skijaška federacija uvrstila akrobatsko skijanje među svoje sportove 1979. godine. Uz to, Federacija je donela i nova pravila atletskih i tehnika skokova u nastojanju da smanji opasne elemente na takmičenjima. Prva sezona Svetskog kupa je organizovana 1980. godine, a prvo Svetsko prvensto 1986. u Francuskoj. Ovaj stil je eksperimentalno prikazan na Zimskim Olimpijskim igrama u Kalgariju i usvojen je četiri godine kasnije u Albertvilu, dok je takmičenje u skokovima (erijals) dodato na Igrama u Lilehammeru 1994. godine.

Prva grupa ovakvih skijaša je počela da vežba u snoubord parkovima. Oni su bili poznati kao ’nova kanadska aerosil’ i pomogli su ne samo da se razviju erijals i rejl osnovni trikovi već i da se približi karakteristični tvin tip sistem. Taj sistem funkcioniše skoro kao snoubord dozvoljavajući korisnicima da skijaju normalno ili unatraške.


Postoje dve osnovne grane akrobatskog skijanja.
 - Jedna obuhvata više tradicionalnih takmičenja, mogul i erijals i
 - nova grana nazvana ’new school’, koja obuhvata takmičenja kao što su halfpajp, big er, slopstajl, i slobodno skijanje na velikim planinama.


Mogul je tip skijanja gde teren karakteriše veliki broj ispupčenja tj. mogula. Skijaši moraju da rade trikove tokom vožnje, prelazeći preko ovih prepreka.

Erijal skijanje obuhvata skokove, skakaonice od dva do četiri metra koji skijaša mogu uzdići i do 20 metara visine i tako mu omogućiti da izvodi trikove u letu.

Novi oblik akrobatskog skijanja se razvilo toliko da su osnovane nove skijaške kompanije posebno prave tvin tip skije koje su dizajnirane za uzletanje i sletanje „fakie“ ili „switch“ u skoku ili vožnji.

U Srbiji već ima nekoliko talentovanih akrobatskih skijaša, a njegov dalji razvoj kod nas u velikom zavisi od broja otvorenih parkova na našim planinama kao i veće podrške zimskim sportovima u Srbiji...
 

---

 

Akrobatsko skijanje

Akrobatsko skijanje je razvijeno u SAD osamdesetih godina XX veka. Na početku je sve skupa bila divlja zabava dobrih skijaša koji su se pravili važni pred devojkama, no ubrzo su se njime  počeli organizovano baviti i u Evropi.

1992 godine na Zimskim Olimpijskim igrama u Albertvillu (Francuska), akrobatsko skijanje je postalo jedna od olimpijskih disciplina. Najbolji akrobatski smučari su iz SAD, Kanade, Francuske, Nemačke, Skandinavije,...

(klikni za veću sliku)

Postoji tri discipline akrobatskog skijanja: skokovi, balet i slobodan stil, kao i kombinacija.

Slobodan stil

Disciplina u kojoj dolazi do izražaja poznavanje svih elemenata alpskog skijanja, posebno vožnje po neravninama (kupserima). Takmičari moraju imati solidno skijaško znanje i dobru kondiciju, jer na 250 m dugom i 20 - 30 m širokom skijalištu s nagibom 25 - 45 stepeni, nema vremena za predah.
U kvalifikacijama, takmičari startuju jedan po jedan, kako bi ih sedam sudija moglo što lakše oceniti. Ocenjuju se tehnika, stil, brzina i kvalitet vožnje, kao i težina dva skoka (salto je zabranjen). Takmičar mora izabrati najkraći put do cilja. Već tokom treninga pred takmičenje, formiraju se kanali po kojima se zatim vozi.
U polufinalu se 16 najboljih po ocenama sudija bori za ulazak u finale, gde se osmorica najboljih  takmiče u dvobojima na ispadanje.
U velikom finalu dva najbolja uzajamno odlučuju o pobedniku.

Oprema je standardna, jedino skije moraju biti minimalno  190 cm duge, čime je postignuto da je skijanje po neravninama zaista sport, a ne egzibicija kao nekad.

Balet

Očarava lepotom i skladom. Od skijaša traži poznavanje elemenata akrobatike, pravilnog skijanja po strmini i plesa. Iako je primereniji devojkama, momci svojom eksplozivnošću podižu granicu mogućeg. Sve je izraženija povezanost dobre koreografije sa izborom muzike i težinom sastava, pa nastup podseća na umetničko klizanje.
Teren za balet je dug 250 m, širok 50 m i ne sa prevelikim nagibom (nagib je od11 do 16 stepeni) kako bi tekmičar mogao povezano izvesti sve likove.
I ovde se 16 najboljih takmiče za ulazak u finale, u kojem osmorica najboljih ponovo pleše svoj program.

Skije za balet smeju biti najviše 30 cm kraće od visine skijaša. Karakteristični su izuzetno lagani vezovi i džugi štapovi koji omogućavaju premete i okrete, pa su zaprevo koreografsko pomagalo.

Skokovi

Svakako najatraktivnija disciplina, koju mnogi poistovećuju sa pojmom "akrobatsko skijanje". Na svakom takmičenju može se birati između više skakaonica različitog nagiba, koje omogućavaju različitu težinu skokova.
Sudije ocenjuju odraz sa skakaonice, visinu i izvođenje skoka  i doskok. Poslednjih godina, skakači su zaslugom gimnastičkih trenera jako napredovali, pa dvostrukom i trostrukom saltu dodaju i  okrete oko svoje ose - vijke. Najteži dozvoljeni skok je trostruki salto sa četiri vijka. Više od toga zbog sigurnosti pravila zabranjuju.

Takmičari moraju obavezno nositi zaštitnu kacigu, jer su padovi pri doskoku izuzetno opasni. Dužina skija nije ograničena, a preovladavaju 150 do 160 cm duge posebne skakačke skije.

U predhodnoj SFR jugoslaviji, u Sloveniji postojalo je nekoliko klubova za akrobatsko skijanje, a tadašnju reprezentaciju Jugoslavije u ovom sportu predvodio je Igor Martinjak.

Čini se da ovaj sport dobija konkurenciju u akrobatskim mogućnostima vožnje snowboarda.

---

NAZAD