Alpi, snežni biser Evrope

 

Pripremio: Vladimir D. Janković

 

Demonski vilajet

      Najviši vrh Alpa, Mon Blan, osvojio je dr Mišel Pakar, vođen nepogrešivim instinktom pustolova koji se zvao Žak Balma, davnog 08. avgusta 1786. godine. A i pre i posle toga bilo je mnogo čudesnog, zastrašujućeg, moćnog i nerasvetljivog oko planinskog venca kojim se Stari kontinent tako ponosi...

 

 



 

 

 

Znate li šta su Alpi, i planine uopšte, predstavljale za lepo vaspitane i ozbiljne ljude Srednjeg veka, pa i razuzdane Renesanse? Nemojte se zamajavati (post)modernističkim, kvaziavanturističkim i turističkim sanjarijama - planina je bila pojam opasnog, nedokučivog i onostranog. U visovima i snežnim nedođijama čučali su demoni, protiv kojih nijedan namernik nije imao nikakve šanse. U tom čudnovatom vilajetu u kojem je Njeno veličanstvo Priroda čuvalo sva prava na iskazivanje svoje bespogovorne sile, čovek je bio nedobrodošlo biće, pogotovo ako dolazi sa bilo kakvim pragmatičnim ciljevima. Ljudskoj stopi, jednostavno, nije bilo mesto u belom moru planinskih smetova.

 

 

 

 

 

 


Do druge polovine 18. stoleća Alpi su čuvali oreol nepoznanice civilizaciji kojoj je bilo lakše da prebrodi Atlantski okean i stigne do "Novog sveta" nego da istraži sva svoja brda i doline. A onda su prvo Vindhem i Pokok (Windham, Pococke) otkrili fantastične Savojske glečere, da bi se, davnog osmog avgusta 1786. godine, dr Mišel Pakar (Michel Packard), uz više nego dragocenu asistenciju pustolova-vodiča po imenu Žak Balma (Jacques Balmat), prvi od poznatih predstavnika ljudskog roda popeo na najviši alpski vrh, Mon Blan, i donekle dešifrovao misteriju evropskog "čardaka ni na nebu ni na zemlji".

Baš negde u ono vreme kada je Kolumbo jezdio okeanskim plavetnilom ka neizvesnosti Zapada, voljan da neistraženim putem stigne do čarobne Indije, Antoan de Vil (Antoine de Ville) uspinjao se uz Mon Agilu, na zahtev suverena Šarla VIII, kome je nešto bilo dunulo da sazna kakve tajne kriju ta famozna "nedostupna brda". Nemamo preciznije informacije o sudbini pionira Antoana, ali se zna da ni Šarla ni njegove savremenike nisu naročito zanimali ostali alpski vrhovi. Iz kakvih razloga - teško je dokučiti. Uglavnom, nisu se baktali "ostatkom" alpskog masiva.
Pouzdana su, međutim, saznanja o statusu koji su planine uopšte, a Alpi posebno, imali u svesti tadašnjeg sveta. Planina je bila stanište demona, tamni vilajet u koji pametna i razumna bića ne ulaze bez preke potrebe (a po mogućstvu ni sa njom!), dom mračnih sila po kojem beznadno lutaju duhovi mrtvih. Ukratko - mesto koje se ne pohodi.

 




Došla je godina 1741. U Ženevi, zainteresovani narod sluša pripovesti Vindhema i Pokoka o "ledenom moru koje se presijava u savršeno čistim nebesima". Planinarski dvojac bez kormilara pripovedao je, naravno, o svojim alpskim iskustvima. Njihovi opisi, koji govore o "fantastičnoj ledenoj površini koju kao da je iznenadni ledeni povetarac zaustavio u času i na mestu između neba i zemlje", obišli su celu tadašnju Evropu. Harizma je stvorena.

Negde u isto vreme predmet euforije postaju i nešto južniji Pirineji. Na masiv koji razdvaja teritoriju današnje Francuske od Iberijskog (ili Pirinejskog) poluostrva prvi kreće Luj Ramon de Karbonijer (Louis Ramond de Carbonnieres), pisac i naučnik. Bilo je to 1787. godine. Sa Pirinejima Evropljani nisu, reklo bi se, dugo muku mučili: svi vrhovi osvojeni su do kraja 18. veka, izuzev najvišeg, Aneta, koji je "pao" 20. jula 1842. godine. Pirineje, koje mnogi smatraju tek južnim ogrankom Alpa, premda se tretiraju i kao autohtoni planinski masiv, tokom poslednjih decenija 18. i prve polovine 19. veka učestalo pohode engleske i francuske ekspedicije (Henry Russell, Henri Brulle, Robert Olivier, Roger de Mons, Maurice Jaunell...).

Indikativan je, pritom, podatak da je još u 16. veku, dakle hiljadu petsto i neke, u Merkatorovom "Atlasu" bila objavljena nota o čudesnom gradiću Šamoniju i "prokletim planinama" koje ovu fantazmagoričnu naseobinu natkriljuju. A kad su hrabri istraživači krenuli u akciju, istina o neviđenoj lepoti počela je da izbija na videlo; svega dvadesetak godina pošto su Vindhem i Pokok istrajali na svom alpskom putešestviju, u dolini Šamoni Horas de Sosir (Horace de Saussure) skupljao je biljke uživajući u bogatstvu nedirnute alpske flore. Na železničke tunele i turistička stampeda još će se pričekati, ali vrata snežnog raja bila su uveliko odškrinuta...

 

Trbuhom za kruhom
 

Dok su se pustolovi, istraživači, naučnici i umetnici zanosili tajanstvom snežnih alpskih nedođija, narod koji je živeo po obroncima evropskog planinskog mastodonta morao je zimi da napušta ugasla ognjišta i skitajući toplijim krajevima obezbeđuje sebi golu egzistenciju...



Čudesni su bili pokušaji i uspesi prvih alpskih planinara, fantasta i heroja koji su se upuštali u pogibeljne duele sa tajnovitim moćima planinskih vrhunaca. O epopejama prvih "konkvistadora" Alpa bilo je reči u prvom delu naše priče o snežnom biseru Evrope, a sada je na redu mnogo praktičnija, neposredno životna, pa i tragična storija - pripovest o narodu koji je živeo na obroncima i u podnožju grandioznog planinskog masiva, o ljudima koji nisu mogli 12 meseci godišnje da provedu kraj svojih ognjišta, već su bivali primorani, svake jeseni, da se pakuju i poput vagabunda skitaju Starim kontinentom u nemilosrdnoj borbi za održavanje gologa života. Neki su u svojim lutalačkim pohodima stizali i na američko tle, neki do carske Rusije...



Destinacija alpskih "urođenika" uglavnom su bili veliki francuski gradovi, pre svih Pariz i Lion. Bežalo se od zimske alpske pošasti i u Nemačku, a nemali broj onih koji su se pred bespogovornom voljom planinske nemani razbežali po celom svetu, stigli su čak i do Latinske Amerike. Počev od 16. veka, čitava armija skitača, krijumčara, fizikalaca i ljudi, ukratko rečeno, spremnih na sve slivala se niz nepregledne alpske padine, idući trbuhom za kruhom.

U toj bespoštednoj borbi za goli život, ni deca nisu imala privilegiju da budu - deca. Već od 11, 12. godine klinci su pratili svoje očeve po ulicama velikih gradova, sa frulicom ili violinom u rukama oplemenjujući glasovne izvedbe "raspevanih" roditelja, koji su presretali imućnu gospodu i tu i tamo uspevali da iskamče neki franak za smirivanje stomačnog gneva. Idući peške ili, u povoljnijem slučaju, u društvu zlata vredne mule, alpski domoroci mileli su Kontinentom prodajući svakojaku robu otkupljenu od lokalnog stanovništva: vunu, platno, drvene predmete, razne kućne sitnice. Možda su i najbolje prolazili oni koji su se specijalizovali za umetnost flore: prodajući cvetno seme, primitivni alpski baštovani sticali su ugled koji se prelivao preko zapadnoevropskih međa.

Od 19. veka uvodi se specijalna administrativna mera za ove, ipak nerado viđane skitnice. Svaki alpski putnik-nevoljnik morao je jednom godišnje da obnavlja svoj putni pasoš, za šta je bila nadležna matična opština. Bez tog "ausvajsa" nesrećni emigrant morao je da bude ekstremno srećan da ne završi kao vreća za pendreke ili pesnice nervoznijih organa reda.

Veliki migracioni pokret stanovništva prialpskih oblasti u Meksiko odigrao se u periodu od prve polovine 19. veka do tridesetih godina 20. stoleća. Glavni uzrok njihove seobe na zapad nije bila zima, koju bi uvek nekako i pregurali preko glave, koliko strašna kriza u proizvodnji tekstila, robe koja je tim mučenicima garantovala kakav-takav opstanak. Stigavši u zemlju marijača i tekile, alpski emigranti podigli su mnoge spomenike koji su ostali kao trajna svedočanstva njihove golgote i iznurujućih putešestvija na kojima su mnogi nejaki ostavili svoje kosti.
 


Stanovništvo pirinejskih obronaka dugo je negovalo veštinu koja je očaravala narod doline. Dresura medveda, kojom su se bavili odrasli, i nešto benignijih mrmota, koje su "vaspitavala" deca, bile su velike atrakcije, pa se tu poneka para uvek mogla namaći. Na besno pitanje strogog građanina: "Šta je bilo, je l' igra mečka?", ovi tužni hodočasnici odgovarali bi pozitivno, dokazivali da ne lažu i, pošto bi njihova mezimica odigrala neki ples, dobijali šansu da ćušnu koji marjaš u džepove. Vodiči mečki i mrmota opstajali su sve do početka 20. veka, a onda ih je Prvi svetski rat oduvao sa evropske životne pozornice.
Verovatno najvredniji među alpskim emigrantima bili su zlehudnici iz Savoje, Savojardi, koji su tokom 19. stoleća predstavljali jedan od zaštitnih znakova pariske svakodnevice. Ti marljivi ljudi nisu znali za "ne" kada je poslovna ponuda u pitanju. Radili su sve i svašta, bili čistači, pralje, ribači podova, nosači, "spoljni momci" u velikim restoranima i kod bogatih familija. Mali Savojardi, prisilni junaci koji su detinjstva još kao deca morali da se odreknu, postali su jedan od tužnih simbola francuske stvarnosti: budući da su tokom 19. veka glavni izvor toplotne energije bila čvrsta goriva, za odžačarima je postojala permanentna potreba. Videti dva mala Savojarda kako sa žicama i priručnim priborom špartaju ulicama "grada svetlosti" bila je decenijama uobičajena slika. Garavi ćutolozi žuljevitih dlanova i još nevinih očiju simbolizovali su realnu bedu jednog vremena, ali donekle i plašili urbani krem pariski: proletarizacija življa koji je, prinuđen višom silom, napustio svoja sela i zaseoke da bi spas i opstanak potražio u metropoli, slutila je na nova vremena, na predstojeće društveno-istorijske raskrsnice i neizvesnosti. "Dečaci sa planina" prešli su, lagano, sa ulica na stranice istorijskih udžbenika kada su moderniji grejni metodi počeli da "ruše" dimnjake...



 

 

 

Vek na skijama
 

Zadivljeni drevnim umećem naroda Severa, Francuzi su krajem prošlog i početkom ovog stoleća uveli skije i skijašku veštinu u život Starog kontinenta...





Planina je postala manje nepristupačna i lakše savladiva, a kakvu lavinu pokreću - pioniri skijanja nisu, verovatno, ni sanjali. Računa se da su Laponci i narodi naseljeni na tlu Skandinavije čitava dva milenija pre Isusa Hrista konstruisali skije, primitivno prevozno sredstvo koje im je značajno olakšavalo kretanje kroz nepregledne snežne pustare Severa. O njihovom ranom pronalasku koji će, nekih 4.000 godina kasnije, postati evropski i svetski hit, svedoče crteži u stenama, koji su vremenski beskraj preživeli skriveni u pećinama Norveške.
 


Devetnaesti vek se prelivao u dvadeseti kada je Francuzima odnekud došla ideja da uvedu skije u alpsku svakodnevicu. U početku su one korišćene isključivo u krajnje pragmatične svrhe, kao deo standardne opreme specijalnih vojnih, medicinskih i poštanskih službi koje su, silom profesije, morale da špartaju po planinskim vrletima. Alpski bataljoni odigrali su odlučujuću ulogu u popularisanju skijanja u Francuskoj. Vojnici regrutovani u ove jedinice su sticali vrhunsku obuku u upotrebi ovih, u to vreme čudnih, pomalo grotesknih drvenih predmeta, ali su, služeći vojni rok, imali obavezu i da nauče sami da prave skije. Stečena znanja primenjivali su i kasnije, u civilstvu.

Prva škola skijanja u Francuskoj otvorena je 1903. godine u mestu Brijansonu. U njenom radu nesebično su učestvovali norveški instruktori, koji su na zapadnu stranu Alpa dovedeni da obučavaju francuske vojnike ovoj dragocenoj veštini. Još jedan detalj vezan za francusku skijašku istoriju: iste te, 1903. godine, na Pirinejima se osniva Pirinejski skijaški klub. Fama je prostrujala zapadnom Evropom, željnom svih mogućih čuda tog, toliko očekivanog 20. veka. Skijanje je, odmah se videlo, imalo perspektivu.
 


U godinama koje dolaze ubrzano se usavršavaju tehnike proizvodnje skija, ali i metode obuke budućih skijaša. Tokom tridesetih godina danas čilećeg stoleća inovacijama su se posebno isticali Austrijanci. Vremenom su i skije, samim izgledom, počele da pružaju utisak veće bezbednosti - pojavljuju se vezovi, metalom ojačani špicevi, a kasnije se došlo i do skija od fiberglasa, dočekanih kao vrhunac tehnološkog progresa u predmetnoj oblasti.

Bila je 1907. godina kada je Abel Rosinjol, zanatlija iz Voarona, u oblasti Izer, došavši na internacionalni konkurs u Monženevr provalio skije i momentalno se zagrejao za ideju. Ubeđen da je na putu da lansira pravi hit, bacio se na proizvodnju prvih francuskih skija. Danas proizvodi sa zaštitnim znakom firme "Rosinjol" spadaju u red neprikosnovenih veličina na svetskom tržištu skija i skijaške opreme.

Decenije su se smenjivale, pa je i ono što nazivamo "običnim" skijanjem bilo izloženo permanentnim inovativnim disciplinama. Svet zaljubljen u snegom zaogrnute padine upoznao je i monoski, surf, skvol i parabolično skijanje, a rehabilitovana je i stara norveška tehnika telemark.
 


Da ova naša priča - koja ne zalazi u sferu takmičenja i velikog svetskog "belog cirkusa", u pripovesti o slavnim spustašima i majstorima slaloma - ne bi ostala bez "glave", za kraj smo ostavili poneko slovo o pionirima skijaške veštine u modernoj istoriji. Bila je 1878. godina, čuvena po Berlinskom kongresu, kada je žitelj francuskog grada Grenobla Anri Diamel odlučio da skokne do Pariza i poseti Svetsku izložbu. U skandinavskom paviljonu ugledao je neobične, tanke špicaste daske koje su domaćini nazivali "skijama". Nabavio je jedan par i sa visova Šamrusa hrabro krenuo u osvajanje novih znanja. Koliko istorija pamti, nije se opasno skršio, ali je njegov pionirski skijaški poduhvat nemilosrdno ocenjen kao "prilično neuspeo".

Nekoliko godina kasnije, lekar iz Šamonija dr Pajo uviđa da će mu intrigantni skandinavski produkt biti od ogromne pomoći u obavljanju svakodnevnih dužnosti. Pajo je smatrao da će skije, kao što su lađe i brodovi omogućile čoveku da se upusti u morske i okeanske avanture, pomoći narodu koji naseljava planinske nedođije da ne živi odsečen od sveta. Agilni doktor osnovao je u svom Šamoniju Alpski francuski klub i organizovao drugi internacionalni konkurs 1907. u Monženevru. Tu je, ako se sećate, i preduzimljivi zanatlija Abel Rosinjol ugledao sunce svog budućeg poslovnog prosperiteta...
 


Od prvih taskmičenja do Zimske olimpijade
 

U Šamoniju su 1924. godine održane prve Zimske olimpijske igre. Tada se broj zaljubljenika u smučanje procenjivao na tri do pet hiljada, a danas ih je više od šest miliona...


 


Kao što je rečeno u prethodnom delu našeg feljtona o Alpima, evropskom snežnom dragulju, godina 1907. bila je jedna od značajnijih u istoriji skijanja i skijaškog sporta. Tada je, da podsetimo, Alpski francuski klub (Club alpin francais) organizovao prvo Međunarodno takmičenje u Monženevru, nedaleko od Brijansona. Nadmetale su se mahom vojne ekipe, čije su vratolomije na čarobnoj beloj podlozi privukle pažnju respektabilnih 3.000 gledalaca. Iduće godine, isto takmičenje održano je u Šamoniju, pod dirigentskom palicom jednog od novovekovnih smučarskih pionira doktora Pajoa, o čijem je pregalaštvu takođe bilo reči u prethodnom delu naše storije.

 


Francuska vojno-skijaška posada nije briljirala ni 1907. u Monženevru ni godinu dana kasnije u Šamoniju. Skandinavci, stari vukovi, potvrdili su očekivanu nadmoć, a Francuzima je ostalo da uče od potomaka prvih majstora na skijama. Severnjačka tradicija nemilosrdno je porazila francuski modernizam, ali alpski zanesenjaci nisu bili obeshrabreni.

Francuska javnost bila je iznenađujuće opčinjena skijaškim novotarijama. Sem na Alpima, takmičenja smučarskih fanatika - koji su tada bili smatrani hrabrim ljudima makar koliko vozači Formule 1 danas - ubrzo su počela da se organizuju i u planinskoj oblasti Žira (1909), na Pirinejima (1910) i na Centralnom masivu (1911). Snežna vožnja definitivno je oborila Francuze (i Francuskinje) s nogu.

Juna meseca 1921. godine, odlučeno je da se u Šamoniju, u što skorije vreme, organizuje manifestacija koja bi nosila oficijelni naziv "Međunarodna nedelja zimskih sportova". Organizacioni odbor uskoro se preorijentisao na ambiciozniju varijantu, i tako je Međunarodna nedelja prekrštena u - Zimske olimpijske igre.

Šamoni je, kao budući zimski sportski centar prvoga reda, već početkom veka dobio sve što su organizatori ovakvog takmičenja, sa aspekta infrastrukture, samo poželeti mogli. Od 1901. sa "civilizacijom" bio je povezan železnicom, hotelskih soba bilo je dovoljno da se smeste svi znatiželjnici, žurnalisti i sportska bratija, oko tri stotine takmičara koji će se za prve zimske olimpijske medalje boriti u tadašnjih skromnih šest disciplina. A onda su premašene i vrtoglave vizije najistrajnijih optimista: prvoj planetarnoj svetkovini zimskih sportova, održanoj u francuskom Šamoniju od 25. januara do petog februara 1924. godine, prisustvovalo je više od 10.000 gledalaca. Harizma Zimske olimpijade je rođena, i to u mučnim godinama sporog oporavka od najveće klanice u istoriji tadašnjeg sveta, od čudovišnih senki Prvog svetskog rata...
 

 

Francuska strana Alpa ugostila je olimpijce i februara meseca 1968, na desetim Zimskim olimpijskim igrama. Sada je to već bio svetski spektakl, daleko od onog, maltene, porodičnog poduhvata iz 1924. godine. Domaća, francuska publika zapamtiće veliku zimsku feštu u Grenoblu po sjajnim rezultatima smučarskog asa Žan-Kloda Kilija, koji je zablistao i trijumfovao u trima nosećim olimpijskim disciplinama - spustu, slalomu i veleslalomu. Medalje su za zemlju najboljih sireva i vina osvojili i Marijela Guačel (slalom), Gi Perija i Izabela Mir (spust), dok je Ani Famoz stigla do srebra i bronze u disciplinama veleslalom i slalom.

Mada ta konstatacija može u prvi mah zvučati neobično, kada je istorija Alpa u pitanju sport je bio preteča turizma, a ne obratno. Impozantan odjek prvih medjunarodnih takmičenja, a potom i spektakularan uspeh prvih Zimskih olimpijskih igara '24. u Šamoniju, bili su moćni signali ljudima iole dubljeg džepa da nagrnu na padine alpskog raja. Otuda i ne treba da nas čudi podatak da je 1924. broj koliko-toliko obučenih, plus amatersko-profesionalnih skijaša, bio procenjen na tri do pet hiljada. Danas ih u svetu ima više od šest miliona, a i ta impresivna brojka, zacelo, iz dana u dan zastareva.
 



 Prvi turisti

Pre nego što su planinsku krasotu zaposeli poklonici zimskih sportova, Alpi su u letnjim mesecima privlačili aristokratiju željnu odmora i ozdravljenja u banjskom spokoju...



Alpi nisu oduvek bili gostoljubivi u hladnim zimskim mesecima. Nije bilo ni infrastrukture, a ni interesovanja da se u vreme vladavine snega i leda boravi u visinama. Mnogo pre nego što će padine i visoravni zaposesti zaljubljenici u zimske sportove, na Alpe je, mahom u letnjim mesecima, odlazio bogat svet, plemići i imućniji građani željni odmora i svih pogodnosti koje su garantovale prve planinske banje. Početak devetnaestog veka uveo je u priču o snežnom biseru Evrope prve turiste.



Sve je počelo u godini velike buržoaske revolucije, 1789, ili bar tako sugeriše legenda o nekom dobričini iz francuske provincije Overnje koji je, lutajući alpskim obroncima, naleteo na izvor na imanju izvesnog gospodina M. Kašaa. Putnik namernik se, žedan do iznemoglosti, pošteno napio sveže planinske vodice, poneo je malo u mešini da mu se uz put nađe, da bi potom ustanovio kako je boljka koja ga je dugo morila jednostavno - iščezla. Tako je rođena legenda o vodi "Evian", legenda koja i danas živi.

Vreme je prolazilo, a banje nimalo nisu gubile na popularnosti. U drugoj polovini 19. stoleća, na inicijativu carice Evgenije, imperator Napoleon III okreće se Pirinejima i poboljšavanju uslova na planinskom vencu koji sa južne strane omeđava teritoriju Francuske. U to vreme izgrađen je takozvani banjski put, koji je povezivao brojne rado posećivane lokacije, mesta na kojima je čovek, sem da predahne od svakodnevnih obaveza, mogao nešto korisno da učini i za iznureni i oboleli organizam.

 


Pod jakim impresijama letnjeg boravka u planinskim visovima, banjski pacijenti počeli su da Alpe, pa i Pirineje, pohode i u zimskom periodu, a njihove preporuke nalazile su odjeka u svim iole bogatijim domovima tadašnje Francuske. Domaćini su tada počeli da rade i na zimskom turizmu. Sem skijanja, koje je krajem 19. veka bilo u povoju, uvedene su razne igre koje su ispunjavale dane kapricioznih turista: iz Škotske je "uvezen" karling, klizanje je ubrzo steklo masovnu popularnost, a oni najodvažniji, ili najluđi, bili su upoznavani sa veštinom upravljanja bobom.
Nastao krajem 19. veka, Francuski turing klub (Touring Club de France) značajno je doprineo procvatu planinskog turizma. Članovi ovog kluba angažovali su se na popravljanju i izgradnji novih planinskih puteva (najveći projekti bili su drum kroz Visoke Alpe i put u provinciji Žira).
Godinu dana posle prvih Zimskih olimpijskih igara, održanih u Šamoniju 1924. godine, kreće prava turistička navala. Putne komunikacije su sve bolje, hoteli sve brojniji i luksuzniji, uvek otvoreni za horde dobrodošlih gostiju iz doline, naročito onih sa dubljim džepom...
Čak i kada je bavljenje zimskim sportovima postalo "šik", a letnji boravci na planini u mlađem društvu bili ismevani kao svojevrsno mrcvarenje za zaludne babe i dede, banjska lečilišta u senovitom zagrljaju Alpa nisu izgubila na atraktivnosti. Naprotiv - čak su i propratni turistički sadržaji iz godine u godinu obogaćivani. Kada bi se lepo natopili i "podmladili" u toplim lekovitim kupkama, cenjeni banjski gosti mogli su da uživaju u koncertima, pozorišnim predstavama, pesničkim soareima, vatrometu, igrama na sreću, golfu. Nastavljena je tako tradicija iz 19. veka, kada su u banjama, za lepe honorare, često gostovali velikani literature, likovnih umetnosti i nauke.
 

Planina u ekjspanziji

Tokom tridesetih Alpi od elitističke privilegije postaju destinacija dostupna široj javnosti - prilazni putevi sve su bolji, ugostiteljska infrastruktura doživljava procvat, sve je više žičara i ski-pasova...




Četvrta decenija 20. veka, glamurozne tridesete, doba dekadencije (i uživanja) koje je prethodilo krvoliptanju četrdesetih, obeležena je, pored ostalog, i pravom eksplozijom planinskog turizma. Od dotadašnje privilegije raspojasane elite, Alpi postaju sve bliži i onima koji u elitu - što zbog porekla, što zbog imovnog statusa - nisu imali pristupa. Prilazni putevi sada zaista liče na nešto, poput pečuraka niču žičare i primitivni ski-pasovi, a zima više nije mrtva sezona. Planinske centre već je teško pobrojati, a broj gostiju u dotad nezanimljivim ledenim mesecima raste izvan svih očekivanja kreatora alpske turističke ponude.



 

Nalik nejasnim slikama iz mutne prošlosti ostala su sećanja davnih pustolova koji su krstarili alpskim beskrajem. Nekada se planinskim prevojima putovalo u specijalno ojačanim diližansama, ali je i to bio za mnoge pretežak izazov tokom hladnog godišnjeg doba. Kao umetnički dokument o alpskim opasnostima do naših je dana sačuvano maestralno platno engleskog slikara Džozefa Malorda Viljema Tarnera (1775-1850), koji je dva puta bio zavejan na Mon Seniju, da bi putešestvije diližansom ovekovečio iluminativnim potezima kičice.

 

 

 


Veliki proboj osvajači Alpa ostvarili su krajem šeste i tokom sedme dekade 19. veka kada je otvoren tunel u Frežiju, koji je, posle 13 godina mukotrpnih radova (1857-1870), povezao dolinu Morijen sa Pijemontom. Dugačak dvanaest i po kilometara, bio je to prvi železnički tunel koji je prorešetao misterioznu utrobu Alpa, a na svečanom otvaranju 1870. okupilo se mnogo uglednih zvanica iz tadašnjeg evropskog javnog i političkog života.

Krajem 19. veka alpski hotelijeri uviđaju da su njihovi kapaciteti samo polovično iskorišćeni i da goste, nekako, valja zadržati i u zimskom periodu. Tako je Johanes Badrut, koji je držao preko leta omiljeni hotel u Sen Moricu, svake jeseni kukao ispraćajući verne goste iz Engleske. Ostrvljani su cenili svog domaćina, ali nisu pokazivali naročitu spremnost da poveruju njegovim pričama o "vedrom zimskom nebu bez oblačka" i "svetlucavom snegu koji raduje oči i krepi dušu". Hotelijerovi napori ipak su urodili plodom, pa je tako Sen Moric postao krajnja destinacija prvih zimskih turističkih hodočasnika u istoriji Alpa.

Po okončanju Prvog svetskog rata, baronesa Noemi od Rotšilda, koja je često posećivala Švajcarsku i Austriju, otvara planinski centar na teritoriji Francuske, u prelepom mestu Mežev, gde ubrzo niču hoteli i za to vreme ultramoderna žičara. Sada više nema zazora od zimskih neizvesnosti: kod baronese počinju da dolaze parajlije iz celoga sveta, a neretko su u meževskom raju, već od ranih dvadesetih, boravile i krunisane glave.


Alpski fantasti, ali i prost živalj koji je naseljavao obronke nedokučivih planina, neumorno se borio sa naizgled neosvojivim liticama. Prepreke su premošćavane neretko na irealne načine, o čemu svedoče brojne vrtoglave bogaze, do ludosti hrabro iskopani tuneli, smeli vijadukti nad pretećim bezdanima... Išlo se, ipak, sve dalje i dalje, a u zimu 1923, u jeku priprema za prve Zimske olimpijske igre, otvorena je i tramvajska linija koja je smučarsku klijentelu odselu u divoti Mon Blana vozila do vrha brda Voza, jednog od najatraktivnijih punktova u tadašnjim turističkim biltenima.



Početkom 20. veka, samo su gosti u letnjoj sezoni mogli da računaju na radosti transporta planinskim vozićima, koji su prethodili prvim pravim žičarama. Za pogled koji oduzima dah moralo se, sugeriše arhiva, dobro platiti.

Žitelj Grenobla Žan Pomagalski pamti se kao tvorac prvog francuskog ski lifta. Preduzeće koje je on osnovao, potom proslavljena kompanija "Poma", i danas oprema planinske centre širom sveta.

 

 
Danas, u još jednoj epohi koja (na rečima) povratak prirodi pretpostavlja eksploataciji tehnoloških dostignuća, ponovo su popularna klasična planinska naselja, koja dočaravaju iskonski ambijent. Alpski gosti radije odsedaju u kolibama i malim paviljonima, dok monumentalna hotelska zdanja, premda ne zvrje prazna, nisu više atrakcija prvoga reda.



Pod istim krovom

 

Alpska arhitektura je, kao sintetički odblesak proklamativne zapadnjačke tolerancije i svugde istog života u divljini, dala najveselije kuće u kojima ljudi i životinje žive kao braća i sestre...



Pre svih turista, pre veštih biznismena koji su, uz naučno-tehničku podršku, lansirali žičare i hotele-zatvorene svetove, granicama neodređenu alpsku državu (rasutu na teritorije Francuske, Nemačke, Švajcarske, Italije, Austrije, Lihtenštajna, Slovenije i nekih još međunarodno nepriznatih državnih entiteta) naseljavao je živalj apsolutno primeren datom ambijentu, ljudi koji su se u tim krajevima rađali i odrastali, pravi Alpinci. Oni, kao i svi narodi na svetu, imaju svoje kuće, specifične i prepoznatljive, i svoje živote u njima.

Jedna od glavnih karakteristika alpske arhitekture je - izrazimo se likovnije - posvećenost zimi. Kuće u planinskim perivojima pre svega su punktovi odbrane od bele nemani koja za milost, po volji Božijoj, i ne može znati. Odbraniti se od studeni, doduše prividno pripitomljive i predvidljive, ali ipak moćne i okrutne - na to je morao da misli svaki alpski domaćin kada je dizao sebi i svojima krov nad glavom.

 

 


Kompromisima, siledžijstvom i kukavičlukom neskrnavljena, snažna veza sa prirodom nije, kako bi moglo biti, alpskom graditelju zamračila dušu. Arhitektonski detalji plene vrcavošću, na momente vedrom do blesavosti. Pogledajte samo tu ornamentisanu balkonsku ogradu: kao da vatrene iskrice iza nje plešu, darujući radost života smrznutim dlanovima i stopalima!



Pogled na raskošnu kolibu (planinsku kuću) u Vallee d'Abondance (Dolina Obilja) toplini dodaje element grandioznosti. Ovakve kuće ulivaju spokojstvo, i idealne su za ekskurzije. Zbog drvenarije, najbolje je da u pitanju bude ekskurzija, recimo, Teološkog fakulteta.
 


 

Ambar u Bofortenu nije samo relikt dobro očuvane prošlosti, kako bi se reklo na osnovu slike. Tu, po pravilu, seljaci izlažu isti nske bisere svojih porodičnih i mesnih kolekcija: stare narodne nošnje, nakit, dokumenta, rodoslove. To što je prijemčivo predstavljena turistima, ne znači da je tradicija mrtva.
 



Masivna, nešto manje "glamurozna", a više "seljačka", stoji tipična farma iz visokog Morijena. Na njoj se, bez dublje analize, vidi da služi egzistenciji porodice koja se časno bori za život u planinskoj bestragiji. Dragocena vremešnost modela anulira realnu sirotost egzemplara.



Daleko ekstravagantnije deluje vizura velike brvnare iz Gran Bornana, koja se diči drevnim arhitektonskim artefaktom, primenjivanim u slučajevima visokog značaja naručioca posla ili još više ambicije autora projekta: tu je fenomenalni ventilacioni sistem, u čiji "development" nikakve kompanije budućnosti nisu imale šta da ugrade. Sa drvetom umeju, ipak, samo oni koji su na drvo sudbinski upućeni.
 


"Vikend-štaletina", kako manje imućni seljaci krste ovaj arhitektonski poduhvat u Sen Veranu, ima složeniju namenu. Ona izgleda kao da može da primi i vagone žita i nekoliko zabludelih ljubavnih parova i društvo za jednu lepo posećenu slavu i sedamdesetak grla stoke, živinu i par prasića da ne pominjemo. U ovakvim objektima, uglavnom, turisti nisu posebno oduševljeno dočekivani.

 


U oblasti Oazen, pak, kuće se prave kao da upravo treba da počne snimanje popularne serije za tinejdžere iz manjih gradskih sredina. Sve je tu, daske su neizvesno otporne, sve je pod prihvatljivim velom misterije, pa ekipa nevaljalih dečaka može da se okupi i počne sa nepodopštinama. Ovakva građevina neminovno sluti na zapušteni seoski silos, ali - ako se dobro održava - ume lepo da izgleda.

Kao i svakoj drugoj arhitekturi, i alpskoj se, naravno, možemo podsmevati. Što da ne? Glupo bi, međutim, bilo da je u isti mah i iskreno ne poštujemo. Predstavljajući sintetički odblesak proklamativne zapadnjačke tolerancije i svugde iste surovosti života u divljini, ovi domovi umeju da budu najveselije kuće na planeti. U njima, poput braće i sestara, žive ljudi i životinje, a gosti, ako su dobre volje i dobrih namera, postaju prijatelji.
Kraj

Za BONI magazin www.boni.co.yu,    Pripremio: Vladimir D. Janković

 

 

 

 

- Pogledajte strane o:

N A Z A D